Перович, Лепа

Лепа Перович
сербохорв. Leposava Perović / Лепосава Перовић
Имя при рождении	Лепосава Перович
Дата рождения	29 августа 1911(1911-08-29)
Место рождения	Машичи, Кондоминиум Босния и Герцеговина, Австро-Венгрия (ныне община Градишка, Республика Сербская, Босния и Герцеговина)
Дата смерти	2 сентября 2000(2000-09-02) (89 лет)
Место смерти	Белград, Союзная Республика Югославия
Гражданство	Югославия
Род деятельности	комиссар
Отец	Джордже Петрович
Мать	Зорка Петрович
Супруг	Коча Попович
Награды и премии
Медиафайлы на Викискладе

Лепосава «Лепа» Перович (сербохорв. Leposava "Lepa" Perović / Лепосава "Лепа" Перовић; 29 августа 1911, Машичи — 2 сентября 2000, Белград) — югославская общественно-политическая деятельница, партизанка Народно-освободительной войны Югославии. Супруга Кочи Поповича, генерал-полковника ЮНА и министра иностранных дел Югославии.

Биография

Родилась 29 августа 1911 года в селе Машичи, под Баня-Лукой, в многодетной семье Джордже и Зорки Перовичей. В семье были ещё восемь старших детей: дочери Любица, Даница, Душанка, Ела и Бранислава и сыновья Стево, Велько и Душан. Окончила начальную школу в родном селе, гимназию и педагогическое училище в Баня-Луке в 1931 году. Во время учёбы присоединилась к революционному молодёжному движению. С 1932 года работала в школе в селе Меджуводже (Подкозарье), через год отправилась на трёхмесячные курсы учителей физкультуры в Белграде и там включилась в революционное рабочее движение. Участвовала в издании подпольной газеты «Ударник», партийной печати коммунистов. В мае 1933 года после провала ячеек в Белграде была арестована и предстала перед судом по защите государства, однако из-за нехватки доказательств освобождена. Во время заключения познакомилась с будущим супругом, Кочей Поповичем.

Осенью 1933 года переехала в село Патршич около Мионицы (Колубарский район), где вступила в партийную ячейку и с осени 1934 года состояла в КПЮ. Позже член Мионицкого городского комитета КПЮ. Помимо работы с детьми, занималась пропагандой среди крестьян и женщин, работая над их политической и культурной грамотностью. Из-за обильной пропаганды коммунистов Лепу перевели в другое село в Валевском районе, а затем и в Буджево, около Сьеницы, на окраине Боснии. В 1937 году Баня-Лукский окружной суд осудил Перович за сотрудничество с коммунистами, а Министерство образования уволило её с должности. Она ушла работать в Белград на текстильный завод «Елка» на Дорчоле, но не прекратила политическую активность: в конце 1937 года с Рашель Барух организовала забастовку против плохих условий труда и обращения.

В 1939 году Перович была избрана секретарём одного районного комитета, позже секретарём горкома Партии трудового народа и члена подпольного Белградского горкома. Как член горкома, состояла в ячейке при организации авиаторов, в 1940 году готовила забастовку среди работников авиапромышленности, состоявшуюся в середине мая; также участвовала в подготовке забастовки рабочих текстильной промышленности, выпавшей на октябрь. С января по 5 апреля 1941 года пребывала в тюрьме, откуда сбежала после начала бомбардировок Белграда немцами.

После окупације земље, по партијском задатку је отишла у Сарајево, где је преузела функцију секретара Месног комитета КПЈ за Сарајево и члана Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину. Авгсута 1941. године је била ухапшена, али је десетак дана касније, уз помоћ партијске организације, успела да побегне из усташког затвора и пребаци се у Мостар. У Мостару, је веома кратко илегално боравила, а потом је у септембру прешла на ослобођену територију источне Херцеговине, а потом на слободну територију на Романији и Јахорини. Фебруара 1942. године, по партијском задатку је била упућена у Босанску крајину, а крајем године је упућена у Хрватску. Са ослобођене територије на Банији, пребацила се у окупирани Загреб. Тамо је радила као члан Повереништва Централног комитета КП Хрватске за северну Хрватску.

Крајем 1943. године је напустила Загреб и прешла на ослобођену територију северне Хрватске, где је била секретар Обласног комитета КПХ за северну Хрватску. У лето 1944. године била је поново пребачена у Босанску крајину, а пред крај је прешла у Тузлу, где је обављала дужност организационог секретара Обласног комитета КПЈ за источну Босну.

После ослобођења Југославије, 1945. године била је члан Извршног комитета ПК КПЈ за Босну и Херцеговину, а крајем исте године је прешла у Београд, где се налазила на разним функцијама у савезним органима. Између осталог била је на функцијама - секретара и потпредседника Савезне контролне комисије, члан Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРНЈ) и члан Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине. Била је директор Галерије фресака у Београду.

Била је бирана за народног посланика у првом сазиву Народне скупштине НР Босне и Херцеговине, а до 1967. године је била посланик Просветнокултурног већа Савезне скупштине.

Од 1946. године је живела са Кочом Поповићем, књижевником-надреалистом, учесником шпанског грађанског рата, чланом ЦК СКЈ, министром иностраних послова и народним херојем. Заједно са супругом сакупљала је уметничка дела, стварајући богату колекцију, коју је даровала општини Лазаревац, где се данас у Модерној галерији Центра за културу Лазаревца налази „Легат Лепе Перовић“ и Историјском архиву града Београда, где се данас налази „Легат Константина Коче Поповића и Лепе Перовић“.

Преминула је 2. септембра 2000. године у Београду. Сахрањена је у породичну гробницу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су - Орден народног ослобођења, Орден заслуга за народ са златним венцем, Орден рада са црвеном заставом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден за храброст. Од иностраних се истиче Орден Доброчинства ранга великог командира, резервисан искључиво за даме, додељен од стране грчке краљице Фредерикe.